Хенри Кинаски

Чему нас је Буковски научио о животу, у 9 реченица.

1.       Не знам за друге људе али када се пробудим ујутру и обујем ципеле, помислим - господе боже, шта сад?

2.      Мораш да умреш неколико пута пре него што стварно живиш.

3.      Пронађи оно што волиш и пусти да те то убије

4.      Геније може бити способност исказати сложену ствар на једноставан начин.

5.      Умрећемо. Сви ми. Какав циркус! Само та чињеница требало би да учини да се волимо, али то није случај. Застрашивани смо и патосирани простотама, ништавило нас је појело.

6.      Без књижевности, живот је пакао.

7.      Неки људи никада не полуде. Какав ли само, заиста ужасан, живот морају живети!

8.      Ако хоћеш да покушаш, иди до краја. У противном и не почињи. Нема другог таквог осећања. Бићеш сам са боговима и ноћи ће горети у пламену. Провозаћеш живот до савршеног смеха. То је једина права борба која постоји.

9.      Овде смо да се смејемо на квоте и да живимо своје животе тако добро да ће Смрт дрхтати да нас узме.

Алкохол у књижевности

Алкохол у књижевности: 

Само хуље пију млеко

      Цијела је повијест књижевности једна бескрајна точионица. Точило се ондје пића и духа а да се то двоје није узајамно потирало. Дакле, у тој пивници локало се и лочући сатирало до "растројства свих чула", како је Артур Рeмбо најрадије дефинирао пјесништво. 

Велика су књижевна имена ушла у легенду по пијанчењу; та је легенда постала неодвојива од њихова дјела. Напијало се у свим епохама и ваљда још од прве писане ријечи. Писци су цугали из гушта или позе, ради окрјепе душе, у славу боеме, слиједећи књижевну традицију пића, опонашајући једни друге, из очаја или овисности, лијечећи љубавне јаде или какве друге бољке, из бунта и страха од смрти, у бијегу од самоће или у јаду емиграције.

Цугало се из тко зна којих све разлога, мистичних, душевних, самоубилачких, породичних, сексуалних. Или, да би се слободом таквог избора саблазнило буржуја. Да би се потиснуо осјећај кривње, стварне или фиктивне; осјећај гријеха према вољеним особама. Да би се плакало и сјећало, да би се "зидале куле у зраку". Да би се заборавило. Али сваки је од тих цугароша настојао дефинирати барем двије ствари: зашто пише и зашто пије. На оба питања остало је много протурјечних одговора.

    Пили су и религиозни пјесници и мистици, увјерени да се вином слави Божја Љубав. Крух је тијело, вино као крв је душа. Напијање је умакање круха у вино, сједињење (conjunctio); о томе јединству Јунг је натукнуо у својој алкемији. И сам Јунг је посезао за чашом. Писао је у успоменама да вино потиче визије и предвиђање будућих догађаја. Пити значи суђеловати у мисном обреду избављења душе. Крух намочен вином св. Амброзије називао је медикаментом.

Колико сам пута чуо винопије како након прве чаше с уфањем и олакшањем изговарају да је сваки гутљај лијек за душу, мелем на убоје и ране живота. Пијем, јер ме боли душа. У похвалама вину рабе се појмови као што су причест, крв Исусова, мисно вино. "Вином се утољује жеђ за вином", тако звучи један стих религиознога енглескога пјесника Р. С. Томаса који је био жупник и ноторна пијаница. Веле да је ушао у легенду по бљувању прије него би започео редовничке дужности у велшким сеоским жупама.

Наш је Матош тврдио да таленти ничу у крајевима богатим виновом лозом. Краљ боема Тин Ујевић сматрао је пиће слободом и маштао о малим фонтанама вина, о виноскоцима умјесто водоскока. Он вели:

"Вино развезује језик, дарива блиставе говорничке теме, ствара рјечитост. У вину је света искра. Вино и надахнуће, то је један појам; рјечитост, дух и поезија излазе из вина."

Тај пјеснички гениј знао је рећи да је поезија изашла из боце, као што су љубави и страсти изашле из бачава и винских подрума. Тин је рекао:

           

"Ми смо кроз нараштаје умирали с чашом у руци."

    

      Али писци су и другдје умирали отровани алкохолом и углавном млади. Амерички писац Ф. С. Фицџералд умро је од посљедица пића у својој четрдесет четвртој години. Славни Едгар Алан По, са супер комбинацијом наркотика и алкохола, умро је у својој четрдесетој. Њемачки писац, најпознатија испичутура свога времена, Е. Т. А. Хофман умро је у четрдесет шестој години. Славни Џек Лондон, који је писао о алкохолном безнађу, умро је са четрдесет година. И Константин Галцињски, осебујна пјесничка појава у пољској књижевности, умро је млад. Чеслав Милош писао је о његовим каванским лудостима, о лијечењу у санаторију за алкохоличаре. У једном санаторију, вели Милош, тако се наметнуо да је успио напијати и лијечнике и пацијенте, па су приређивали бициклистичке утрке по болничким ходницима.

    Дугачка је листа пијаних писаца, а прича често трагична. Трагично је завршио и велики писац Малколм Лаури, пијанчина која заузима највише мјесто на љествици писаца-алкохоличара, аутор гласовитога романа "Испод вулкана", за који је Морис Бланше рекао да је "пијана Божанствена комедија" нашега времена. У студији о писцу, Kларис Франсије вели да је Лаури био виталан, енергичан, изузетне физичке снаге, радан, способан за аскезу - све то на једној страни, а на другој особа у власти демона, манијак који се "лелуја на рубу провалије", брука од које се стрепило на јавним мјестима. Пити или не пити, то је питање које је опсједало и раздирало несретнога Лаурија. Када га је пријатељ затворио у свој стан у Њујорку да би довршио рукопис једне своје књиге, сакрио је све залихе пића, а када је дошао у посјет, затекао је расположеног Малколма који је рекао:

"Попио сам ти сву колоњску воду."

      Даглас Доy написао је кратку биографију тога великог писца у којој на једном мјесту вели да је Лаури био "толико натопљен алкохолом, да се то више није могло исциједити ни исцијелити". Пио је у огромним количинама. Умио је за трен ока, надушак, искапити боцу било каквог пића. Свога психијатра увјеравао је да пије стога што је плагијатор у књижевности и што има мали пенис. Једном је рекао:

"Стајати пијан уз шанк, најљепши је призор човјекова постојања."

      У роману "Испод вулкана", по којему је славни Џон Хјустон снимио филм 1984. (играју Алберт Фини и Жаклин Бизе), потекле су најбоље странице икада написане о алкохоличару, маестрално нијансиране у лику Џефрија Фирмина. Хајде, барем нека вајда од ауторова бјесомучног напијања. Данило Киш је волио рећи да је за мамурлук најдјелотворнији лијек самоубојство. Тај лијек изабрао је и Малколм Лаури; убио се алкохолом и јаком дозом барбитурата. На његову зараслу гробу у мјесту Рипе, у јужној Енглеској, стоји епитаф који је сам срочио, вјеројатно у пијану стању. Између осталог пише:

"Ноћобдија он је био и увијек много пио / у габули док је био, час га смртни походио."

       Фокнер је умро од кљенути срца, како је службено приопћено, а легенда каже да је тога 6. српња 1962. године био трештен-пијан и да је пао с коња. Његова је омиљена изрека била: "Добар бурбон лијечи све боли." Хемингвеј је починио самоубојство на врхунцу славе; имао је 63 године. Устријелио се ловачком пушком. Покрај њега биле су двије празне боце вискија и једна тек начета боца џина. Посљедњих година свога живота није се тријезнио. У књизи успомена "Покретни благдан" Хемингвеј је шармантно писао о шанковима у паришким бистроима. Има ондје згодан детаљ како му је досађивао Џејмс Џојс и сваки пут се олешио од пића, па је "пијану ирску мрцину" често морао носити на леђима. Та згода прикључује још једног пијанца у ову едицију славних. 

       Цијела је повијест књижевности једна бескрајна точионица. Точило се ондје пића и духа, а да се то двоје није узајамно потирало. Дакле, у тој пивници локало се и лочући сатирало до "растројства свих чула", како је Артур Рембо најрадије дефинирао пјесништво. Он је проповиједао пијанчења као стимуланс за улазак у мистично, у "дијалог са сјенама". Од пића је начинио филозофију и властиту поетику. Тин Ујевић дивио се Рембоу понајвише стога што је рано "забаталио писање" и посветио се шверцању оружја и дроге. И Матош је такођер био фасциниран Рембоовим животом, који је био "поетичнији од поезије". Да, боема фасцинира. Онда није чудо што је Тин рекао: "Пијем да би ми се људи дивили." Како је само Бодлера расрдио Брија-Саварен који је у својој "Филозофији укуса" написао о вину само то да се прави од плода винове лозе, а ни ријечи о његовим чаробним својствима, о томе "интелектуалном злату". Бодлер га је исмијао и назвао "славним глупаном", а његову гласовиту књигу "лажним ремек-дјелом" и "бљутавим тијестом".

       Бодлер је тврдио да може чути говор вина, јер оно збори душом. Оно обавјештава онога тко га узима да ће можда у желуцу направити дармар, али кад се попне у мозак, ту ће извести најљепшу игру. "Из нашег сједињења родит ће се поезија", пјева вино тајанственим језиком. Бодлер жали оне који ту пјесму никад нису чули. Само вино "свакодневно понавља своја доброчинства", све остало је пријетворно. Онда се нађу идиоти и осуђују човјека који "пијући вино испија генијалност".

Ако кадгод пијем, онда најрадије пијем црно вино. Гушта ми блатина из подрума обитељи Бунтић, виногорје мостарског краја. И Крлежа је радо пио блатину, али с мјером. Једном смо, негдје средином седамдесетих, Данило Киш, Предраг Матвејевић и ја, били с њим на ручку у Шумском двору у Загребу. Како нам је био домаћин, наручио је блатину, унаточ Кишову инзистирању да пијемо неко словенско вино. "Кај ти знаш о винима, пијаницо", рекао је на онај свој симпатично осорни начин, заправо врло њежно, јер му је Киш био посебице драг.

       С Кишом сам пријатељевао неких тридесетак година, али он није био пијаница. Истина, знао се итекако нарољати, без уживања у пићу. Пио је само у друштву, штимунга ради, "тек да би се неприлагодљив прилагодио", како је сам знао рећи. Покаткад је правио скандале али је углавном био весео; пјевао је, свирао гитару, удварао се женама и шармирао. Мој други блиски пријатељ, Борислав Пекић, велики прозни писац, пио је као смук. Унаточ крхку здрављу, таманио је жестока пића с чудесном издржљивошћу. Могао је пити неколико дана за редом, без јела и спавања. У пијанству га је красила луцидност и изузетни смисао за хумор. У Сарајеву, негдје 1966., носио сам га мртвог-пијаног од бара хотела Европа до Централа. И док сам га вукао онако дугачког, промрмљао је смијући се: "Сада је на твојим леђима терет српске књижевности!"

"Само хуље пију млијеко", тако је говорио велики винопија Шарл Бодлер.

Мирко Ковач 

Пекићево Беснило или дијагноза 

обољења људског рода

Аутор: Урош Поповић

Извор: P.U.L.S.E

     При анализирању књижевног дела, а ограничавајући се на домаћу књижевност, један од тежих задатака је адекватно представљање било којег дела из опуса Борислава Пекића. Просто, након читања Пекића осећате се недораслим и инфериорним да било шта напишете, а да то не изгледа као пука тривијалност. Друга ствар - ако волите саму књижевност, из поштовања према истој осећаћете и неку врсту страха од сопствене неспремности и неспособности да одговорите задатку представљања неке књиге која ужива статус култне и која својим квалитетом, а нарочито квалитетом онога ко ју је написао, подједнако привлачи позитивне критике од стране самих критичара, али и од читалаца.

У ери интернета, када се биографија сваке јавне личности може појавити пред вама после само неколико кликова, сматрамо сувишним детаљније изношење сувопарних биографских података. Укратко, Борислав Пекић био је књижевник, драмски писац и сценариста, рођен у Подгорици. Такође био је истински дисидент, осуђен од стране комунистичког режима на 15 година затвора, а ослобођен је после 5 година, помиловањем. Голгота кроз коју је пролазио током живота одражава сво лудило друштва у којем се, на његову несрећу, нашао. Био је дописни члан САНУ и један од оснивача Демократске странке 1990. године. Нека од његових најпознатијих дела су Златно руно, Године које су појели скакавци, Време чуда, Како упокојити вампира, као и Беснило по коме је можда и најпознатији међу ширим читалачким круговима, а које представља део трилогије прожете фантастиком ( Атлантида и 1999, прим. ур.)

Чињеница је да је Беснило један од романа којима је Пекић направио излет у жанровску књижевност иако је ово роман који издавачи етикетирају као трилер/хорор, далеко од тога да је ово један од оних романа који би, захваљујући сопственом домету и (не)квалитету, могао да се нађе на киоску као поклон уз неки лајфстајл* магазин намењен доконим домаћицама и псеудо-интелектуалцима који ће, дружећи се с књигом у паузи између тв сапунице и ријалитија*, себе сматрати елитом и просвећеним делом друштва. Овде је жанровска одредница искоришћена као средство да се исприча нешто. А то нешто је велико, вишеслојно, комплексно. Управо постојање оваквих романа попут Беснила је и јасан показатељ свог бесмисла које се огледа у конзервативном схватању, од стране уштогљеног дела тзв. академске критике, да је жанровска књижевност само забава за широке народне масе.

Већ после првих прочитаних поглавља Беснила оно на шта помислите је да писац располаже са невероватном количином информација о теми о којој пише. У једној од својих изјава пишчева супруга је тврдила да је Борислав располагао са много више информација о теми коју је изабрао као централну за неко од његових дела, него што је то желео да покаже. Тиме схватате да он није имао, за неке писце, карактеристичну црту егоцентричне потребе за неком врстом самопромоције у очима читалаца, или бар не нарочито наглашену.

И поред претходно написаног о поклањању нарочите пажње од стране писца наизглед небитним детаљима - у овом конкретном роману: реду вожње метроа и авиона, начину организације аеродромских    служби    и    планом    аеродрома - читалац   ће гарантовано од самог почетка бити увучен у радњу из које неће моћи да се избави до последње прочитане странице. И неколико дана потом. Исто тако, Пекић доводи у склад многобројна филозофска питања која се провлаче кроз роман, с једне стране и, с друге стране, одржавање, за овај жанр карактеристичне, константне напетости којој сте принуђени да се предате. Можда управо на овом једноставном примеру успешног коегзистирања, наизглед, непомирљивих крајности се и огледа сва генијалност и умеће писца.

Радња романа је смештена у лондонски аеродром Хитроу погођен епидемијом мутираног вируса беснила, као продукта неуспелог експериментисања током процеса генетског инжењеринга. Сплетом несрећних околности, дакле, пуком случајношћу зараза је погодила баш лондонски аеродром на коме су се, исто тако случајно нашли актери романа, ни не слутећи у којој мери су им животни путеви међусобно условљени.

„Обожаватељи Реда, чак и ако нису полицајци, држе да је свет логичка творевина, уређена по неком плану по коме исти узроци изазивају исте последице. Злочин доводи до истраге, истрага до казне. Што се то догађа најчешће али не увек, по некима, понекад али не често, по другима - не ремети логичку лепоту плана. План је О.К. Само га се догађаји због нечег не држе. Већина, у ствари, баш и не личи на нешто што је особито паметно замишљено. Ако и јесте, не понаша се по реду летења логике. За многе се слободно може рећи да су последица магичне лутрије, којом царује Случај с лудачком капом на глави.“

Беснило представља апокалиптичну визију тзв. цивилизованог света који, у интеракцији са кризном ситуацијом, скида са себе све маске испод које се миленијумима уназад крије ништа друго до онај праисконски животињски инстикт за пуким преживљавањем у коме влада једино закон јачег. Под притиском опасности од смртоносног вируса читав аеродром - стављен под карантин са многобројним путницима у њему - представља цивилизацију у малом. Та иста цивилизација, уљуљкана илузијом о сопственој сигурности проистеклој из заблуде о њеној интелектуалној (и свакој другој) надмоћи над природом преко ноћи одбацује апстрактне конструкте попут припадности нацији, вери, раси, настале као последица вековима вршене индоктринације и окреће се искључивој борби за лични опстанак. Чак и у неким појединачним случајевима када помислимо да је породица основни нуклеус, недељив и непобедив, неки од ликова романа нас убеде да под плаштом борбе за добробит својих вољених се заправо крију себични интереси и немоћ тих истих појединаца да се изборе са собом самима. Солидарности, а лојалности нарочито - ни у траговима.

Пекић је овим романом отворио многобројна питања. Један од основних јесте и антагонистички став човека према природи. У том смислу, направљена је паралела између људске еволуције и еволуције „цивилизације у малом“ на аеродрому. Тај процес еволуције тече од сазнања о немоћи над природним појавама и последичног шока, преко прилагођавања човека сопственом окружењу, до крајњег прилагођавања природе његовим интересима. Ово је ништа друго него одраз човековог арогантног става о сопственој супериорности а Пекићев нацистички научник у роману - који је својим неуспелим експериментом узроковао кризу на аеродрому - представља отелотворење данас преовлађујуће идеје о  неопходности подјармљивања  природе и њених ресурса себичним интересима у функцији технолошког просперитета људског рода који оптимисти називају цивилизацијом.

Оштра пишчева критика тоталитаризма, свих идеологија и, уопште, свих „крупних“ тема – у којима појединци, из осећаја сопствене несигурности, угрожености и инфериоризма траже сопствено место под сунцем и потребу за самопотврђивањем – огледа се баш кроз неке карикатуралне и пародичне епизоде у роману, а које увек представљају ефикасно средство за обрачун са оваквим појавама.

Беснило представља читаву галерију ликова чији се животи међусобно условљавају и преплићу а сваки од тих ликова је као део једног великог мозаика у коме сваки од њих представља неизоставни део целине. Један од сегмената у коме је Пекић показао свој таленат је представљање многобројних ликова на такав начин да се сваки од њих пред вама приказује у јасној слици, сваки са сопственим особеностима, својом причом, животом и профилом личности да не постоји могућност да се у било ком тренутку током читања релативно обимног романа изгубите у свим тим именима или будете принуђени да се враћате пар страница уназад како би се подсетили „која је прича“ неког од ликова.

Поново се враћамо на почетак чланка и наглашавамо да је заиста тешко написати било шта о самом Пекићу или његовом стваралаштву, а да у вама не остане осећај недоречености. Пре свега, приказом неких од основних мотива Беснила, желели смо да бар мало допринесемо да неке млађе генерације читалаца, можда недовољно упознате са овим писцем, начине први корак и упознају се са Бориславом Пекићем. А Беснило је можда и права карта за улаз у свет његовог стваралаштва из кога ћете тешко изаћи, а постоји опасност и да све што накнадно прочитате поредите са делима из опуса овог сјајног писца, а то већ може представљати проблем.

Српски писци и Велики рат

Страшан нам је џелат одузео младост

Аутор: Марина Вулићевић

Српски писци пролазили су албанску голготу, неки од њих још као гимназијалци. У својим писмима и делима оставили су потресна сведочанства

Српски писци у Великом рату делили су судбину свога народа у повлачењу преко Албаније, а као гимназијалци, будући француски ђаци, добровољци, ратни дописници, у свом стваралаштву оставили су траг о српској голготи. Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Душан Матић, Александар Вучо, Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис, Драгиша Васић, Вељко Петровић... Неки су у рату изгубили живот, неки су се вратили скрхани сумњом у хуманост, а преживели гимназијалци су француским школским друговима причали о доживљајима при преласку Албаније. Они су и својим доживљајем рата обележили ново, авангардно раздобље српске књижевности.

Један од њих био је и Станислав Винавер, творац нових ритмова, бергсоновац, музичар језика, виспрени есејиста, преводилац, ерудита, а испрва један од 1.300 каплара. У песничкој књизи „Ратни другови", која се појавила 1939. године, а затим дуго била потиснута, Винавер је описао свеприсутност смрти, исписујући портрете малих људи, ратних сапатника: трећепозивца Драгоша из Липолиста, који је живео само за то да види два сина ратника, баке која је изгубила два сина, а и поред тога исцељивала рањенике и брала по Церу лековите траве. Ту је и портрет Ранислава из ђачке чете који је „патио од непросвећености", а умро је „жедан науке", па доктора Аврама Винавера који је у Ваљеву даноноћно лечио тифусаре, као и виолинисте Недића који је у голготи албанске студи грлио виолину и скончао у белој смрти.

Колико је Винавер осећао искуствену повезаност са својом генерацијом, којој припадају и Рака Драинац и Растко Петровић, сведочи и овај цитат: „Цео мој живот био је један велики напор, пре свега патриотски. Читава наша генерација била је таква. Ми смо ратовима и подвизима запрепастили целу Европу. Хтели смо ми, мој нараштај, да се занесемо у питање живота и смрти(...)".

Раде Драинац као гимназијалац од 16 година прешао је Албанију, школовање је наставио у Француској. Потоњи песник урбаних модерних пејзажа, боем и бунтовник, у недовршеној краткој причи „Понор" описао је чету војника која по снегу одмиче обалом Дрима ка Скадру: „Људи се беле; обрве и бркови залеђени", писао је. Модерно и иронијско је његово виђење рата и у стиху: „Видео сам како утопљеници из Светског рата играју канкан у Јонском мору".

И Растко Петровић био је један од гимназијалаца који су преживели албанску Голготу, а затим преко Крфа отишли у Француску. Ратне ужасе приказао је у првом делу романа „Дан шести", као борбу исконских сила, човека и природе, глади и нагона за опстанком. Суочење јунака Стевана Папа-Катића са искеженом, гладном кујом одсликава тај митски ужас:

„Стеван је затворио очи и одмах је видео кучку како седи над њим: грдна животиња која дише спокојно великим пространим ритмом. Очи су јој биле црвене, запаљене неупоредљивим пламеном. Тело црно. Само су очи биле запаљене пламеном и чељусти, с којих је капала запаљена пена, као да се тек најела месечине. Грозна и грдобна животиња!"

Драгиша Васић преживео је повлачење преко Албаније и Солунски фронт, а у својој приповеци „Реконвалесценти" поставио је питање жртвовања за отаџбину и приказао равнодушност човека пред ужасима рата. Његови ликови изражавају сумњу: „Патриотизам данас то је вештачко осећање. Патриотизам раније био је религија. Нападнута отаџбина, нападнута је религија. Са многобоштвом нестало је и правог патриотизма(...) Није отаџбина само земља, територија, зелени лугови... Отаџбина је и правда, управа, слобода, сигурност, благодет(...)Бежим од отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа(...)".

Приповедач Вељко Петровић прешао је албанску голготу да би преко Женеве дошао у Париз. Из туђине је слао писма брату своје жене Маре: „Док пуцају громови граната над Београдом, сачувај ми моју Мару, њено чисто чело и њене чисте очи". Пишући о цветној лепоти европских престоница у нескладу са осећањима српских рањеника и болесника, Вељко Петровић запажа: „Осамнаесте у пролеће, из Француске, преко Италије, на Крф. То је за четрдесет сати, из париског пролећа у римско лето, па у калабреску припеку. Та чудна наша путовања!"

Неке од најпотреснијих слика повлачења српског народа преко Албаније дао је Бранислав Нушић. Њега, који је у рату је изгубио сина јединца, највише је болела судбина деце, а у запису о четрдесет хиљада деце мученика забележио је и слику мајке која по савету рањеног војника промрзлу децу спушта на тело умирућег вола, да их бар мало згреје још увек топлим телом животиње...

„Када сам у том тренутку покушао да браним небригу којом су ова деца очупана од својих кућа и бачена у невољу, нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу мађијски бацити у планине албанске, где ће умирати од глади и зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрелу влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.,,

Потресна сведочанства о повлачењу преко Албаније оставила су браћа Милутин и Радивоје Бојић који су после три месеца мучења стигли на Крф. Милутин, аутор збирке „Песме бола и поноса", на острву Виду био је сведок завршног чина страдања српске војске и народа и овековечио га у песми „Плава гробница". На Крфу, током 1916. године, пише и предано ради, а у јануару 1917» десет месеци пре смрти, обраћа се брату писмом: „Страшан џелат нам је одузео прво младост, јер за ноћ постадосмо старци, а потом нам је одузео богатство, па физичку снагу, традицију, славу, најзад љубав, од које смо се најтеже растали. Једино што нам није одузео је част коју смо отели од џелата и спасли кроз гудуре и стене...„.

То да у „великим историјским тренуцима судбина додели сваком улогу, и не пита", Милош Црњански је постао свестан као студент у Бечу када је до њега стигла вест о убиству аустријског престолонаследника и када је био мобилисан у аустроугарску војску. У коментарима уз „Лирику Итаке" о свом апсурдном положају писао је: „Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то био преживео".

Крвави круг је затворен у Београду

Аутор: Бошко Савковић

Велики рат је започео у Београду, а у овом граду је и званично завршен 13. новембра 1918. године

Уврежено мишљење у јавности је да је Велики рат почео у Сарајеву, убиством Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његове супруге Софије, а то је био повод. Подразумева се да је Велики рат завршен у Кампијену, 11. новембра 1918. миром потписаним у железничком вагону. Али...

Након стотину година, многи су заборавили цео један месец лета 1914- године... Месец након убистава Франца Фердинанда, месец током кога се водила интензивна дипломатска преписка између тадашњих великих сила.

Као врхунац онога што је тада називано, јулском кризом", уследио је чувени ултиматум Краљевини Србији од Аустроугарске монархије. Тај документ је, садржао немогуће услове које наша земља треба да испуни уколико жели да избегне објаву рата. Телеграм којим је објављен рат Србији није стигао дипломатским путем, већ регуларном телеграфском поштом - путујући од Беча до Пеште, од Пеште до Земуна и Београда и тек након тога до Крагујевца и Ниша где су већ били повучени српска војна команда и влада. Колико је овај начин објаве рата био необичан и бизаран, говори и то да је више од три сата испитивана аутентичност телеграма који је стигао у поподневним сатима 28. јула 1914- године.

Бранити главни град који се налази на самој граници са непријатељем од кога га дели једва 18о метара широка река Сава, била је готово немогућа мисија... Током спарног 28. јула 1914- године, малобројним браницима Београда неколико пута је са аустријских бродова стизала порука да мирно предају тврђаву и спусте српску заставу. У инат, на свакој кули старе тврђаве дизале су се нове српске заставе.

Негде након поноћи исте вечери, уследио је напад аустријских трупа, али је истог часа у ваздух одлетео и спој код првог стуба Савског моста кога су браниоци Београда раније, тог дана, минирали... Транспортни воз није ушао у град. Аустрија је напала свом силом.

У првом сукобу код старог железничког моста, тада једине копнене везе између Истока и Запада, пале су и прве жртве Великог рата. На српској страни је при првом удару, као добровољац, „одмах испод Сиротановићеве стругаре", погинуо ученик Трговачке академије, Србин родом из околине Херцег Новог, Душан Ђоновић. О томе сведочи и кратак чланак са последње стране дневног листа „Политика", од 21. јула (з. августа) 1914-

Са друге стране, судећи по ономе шта су Аустријанци написали на спомен-плочи на свом војничком гробљу, које се данас налази у оквиру београдског Новог гробља, „прву крв" са њихове стране је пролио пешадинац Иштван Балохи, из 68. пешадијске јединице „Јаз Кун"...

И ове две спомен-плоче подигнуте у истом граду, независно једна од друге, у огромном временском интервалу, недвосмислено говоре да је Велики рат почео у Београду, 28. јула 1914- године.

И поред тога што је Београд већ унапред стратешки био предат од српске Војне команде, и поред тога што су га Аустријанци унапред прогласили градом у који се само треба ушетати, Београд се бранио пуна четири месеца. Средином новембра 1914. далеко моћнији непријатељ га је заузео, али већ 4. децембра Београд је поново постао слободна српска престоница... У једном од сведочења из тог времена пише...

„Никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале моменте праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерено, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда!"

Као што се мало говори о Београду као граду где је започео Велики рат, као и о првим жртвама рата, Душану Ђоновићу и Иштвану Балохију, тако се ретко помиње да је Велики рат и завршен у Београду.

Истина је да је у 11 часова, 11. новембра 1918 - једанаестог часа, једанаестог дана, једанаестог месеца - примирје ступило на снагу. Армије на западном фронту почеле су повлачење. Тако је тај дан у читавој Европи и проглашен Даном примирја. Канадски војник Џорџ Лоренс Прајс, традиционално се сматра последњом жртвом Првог светског рата: погодио га је немачки снајпериста и умро је у 10.58 часова 11. новембра 1918, два минута пре примирја.

Али, то је био западни фронт...

Тек два дана доцније, 13. новембра 1918. године Мађари, који су се одвојили од Аустријанаца, потписали су сепаратно примирје са Србијом. Потписали су га у Београду и то је последње примирје потписано у Првом рату! Тим документом је одређена северна линија српске државе која је више или мање и данас важећа.

„Београдско примирје" се званично зове Војна конвенција о примирју са Угарском, и за српску страну га је потписао Војвода Мишић, а као изасланик грофа Михала Кираљија тадашњег првог човека угарске владе, за Угарску министар спољних послова Бела Линдер. За савезнике је својим потписом гаранције пружио генерал Анри, опуномоћеник генерала Франша д'Епереа... Примирје је потписано 13. новембра 1918. године у згради Управе фондова, згради данашњег Народног музеја у Београду, у 23 часа и 15 минута..

Тек сутрадан, 14. новембра српска војска је кренула ка северу, дубље у Војводину долазећи до линије која је регулисана „Београдским примирјем"... Чак до Печуја...

Изасланик грофа Кираљија, Бела Линдер који је потписао последње примирје Великог рата, 1921. године се из Пеште преселио у Београд... Ту се оженио и живео све до 15. априла 1962. године. У Београду, на Новом гробљу је и сахрањен.

Тако је линија крвавог круга састављена у Београду. Велики рат окончан је тамо где је и започет. Провиђење је хтело да се посмртни остаци првих жртава Великог рата, Душана Ђоновића и Иштвана Балохија, као и оних који су га коначно завршили, Беле Линдера и Војводе Мишића и данас, након 100 година, налазе на просторима Београда.

Спомен-плоча потписаном „Београдском примирју" је постављена у згради данашњег Народног музеја по завршетку Великог рата. Нажалост, по окупацији Београда 1941. године срушили су је Немци, а нове власти је никада нису вратиле. Било би лепо да се она обнови, као и да се обележи Дан београдског примирја.

Сценариста и редитељ филма „Седам дана који су променили век"

Пристао сам бићу све што хоће

Када је требало да изаберем наслов мог првог поста, после прочитаног текста наслов ми се сам наметнуо. Нисам имао намеру да тумачим текст песме великог Душка Трифуновића али ето, десило се. Има нека тајна веза ...ха ха ха... мада није тако смешно. Дакле ево мог првенца ...Аутор је извесни Милутин Ј:

   

  Шта год будете хтели од мене, ево Вам. Моје успомене, мој завичај, родну кућу, моје хаљине, све вам дајем. Издао сам вас. Издао сам самог себе. Ево, радићу, читаћу, образоваћу се, знаћу, мислићу, за Вас и уместо Вас! И волећу, за Вас и уместо Вас! Једино нећу, јести горку кору хлеба и спавати на тврдом кревету хладне собе, за Вас и уместо Вас! А што никако нећу, нећу мрзети за Вас и уместо Вас. То нека остане Ваша привилегија!

Blue wanderer / Луталица

Фотографије на које сам поносан:
Photos I m proud of :
Плаво и жуто = Зелено
Blue and yellow = Green